Пролеће, Ивана Арсић

Мирис младе, мразне траве
хладни ветар к’о гласник шири
изнад моје зашеширене главе
зубато сунце стидљиво вири.
Вијори се грање листом окићено
успорено маше, ка сунцу се диже
и покоји цветак из траве постиђено
шапуће тихо пролеће стиже.
Птица рани пој започиње дан
к’о успорени филм природа се буди
јутарње се сунце увалчи у стан
пролеће је слетело на моје груди.
Неки нови полет стомак заголица
к’о сунцокрет упијам сваки топли зрак
срце заиграло као да је птица
коначно је светло заменило мрак.